Šta će ovaj ovde?

Pritom, tog svakog desetog ili petnaestog Vučić zna sa blokada, iako Vučić nikada nije bio ni na jednoj blokadi, pa nije moguće da ikoga zna sa blokada – jedino se može desiti da ga BIA obaveštava o najznačajnijoj stvari za bezbednost naše zemlje: ko istovremeno ide na blokade i u tržni centar Galerija.

Vučić, naime, misli da on jedini ima pravo da bude u tržnom centru Galerija, jer je Beograd na vodi osmislio svojim istančanim graditeljskim umom, dok oni koji ga gledaju u fazonu – „Šta će ovaj ovde?“ – ne treba tu da budu jer oni nisu imali viziju tržnog centra Galerija, posebnog objekta od nacionalnog značaja gde možete pazariti skupoceno Boss odelo ili povoljni H&M duks.

Stvar je ipak shvatljivija ako se uopšte jeste desila: možete misliti kako se oseća čovek koji krene u šoping, krene da kupi Adidas donji deo trenerke i u tržnom centru naiđe na Vučića koji igra ping-pong.

„Šta će ovaj ovde?“ – mora da je najmanje što kaže na taj prizor osoba koja iskače iz televizora, radio-aparata, mikrotalasnih pećnica, veš-mašina i furuna za pečenje prasića, pa još iskače i iz tržnih centara koji su osmišljeni kako bi se ljudi opustili, nešto pazare i ne sretnu nekog baksuza koji će im pokvariti ugođaj.

Otkako je došao na vlast pre 14 godina, Vučića non-stop prati to biblijsko pitanje – „Šta će ovaj ovde?“

Čak ni kod najmaštovitijih pisaca naučne fantastike nije se ukazivala mogućnost da Vučić ikada postane neko i nešto, posebno neko i nešto u ovom nenormalnom obimu kakav je danas.

Život piše romane, a ponekad i morone, pa je svaki uznapredovali naprednjak toga i svestan. Tako i Vučić.

Kada su novinari u periodu pre Vučića smišljali prvoaprilske fore koje bi objavljivali za Svetski dan šale, jednom je u Glasu javnosti izašao naslov: „Toma Nikolić i Aleksandar Vučić u poseti Briselu!“

U to, naravno, niko nije poverovao čak ni 1. aprila – verovalo se da do kraja života Vučić i Nikolić nikada neće otići u Brisel, posebno neće otići u Brisel kao izabrani predstavnici građana Srbije. Međutim, građanin Srbije je odavno dokazao da je demokratija najopasniji oblik društvenog uređenja, pošto je građanin Srbije pokazao da skoro uvek nepogrešivo ume da izabere pogrešnog čoveka.

U Srbiji je svaki put bilo izvesno da će tri kretena nadglasati dva genijalca, i onda su se posle godinama pitali: „Šta će ovaj ovde?“

Kada je Toma Nikolić prvi put kao novoizabrani predsednik Srbije otišao u Brisel, snimljena je neobična panika u taboru Ketrin Ešton – ona je jurcala po hodniku i tražila od svoje asistentkinje da nabavi sliku Tome Nikolića jer nije imala pojma kako on izgleda. Postojala je, naime, opasnost da se tadašnja šefica evropske diplomatije srdačno rukuje sa nosačem kofera Tome Nikolića, jer, priznaćete, teško da bi iko pomislio da je srpski narod izabrao baš tog tipa za koga su se i portiri briselskih birokratskih zgrada pitali: „Šta će ovaj ovde?“

Na kraju je asistentkinja Eštonove našla neku Tominu sliku u fascikli, prepoznavanje je uspelo, iako je Toma Nikolić u tom trenutku izgledao kao četnički vojvoda u Teheranu, tačnije – kao Toma Grobar u EU. I svi su se pitali isto ono što su se pitali oni koji su videli Vučića u Galeriji: „Šta će ovaj ovde?“

Pa i danas kad gledate Vučića na svetskim skupovima kako izviruje iz zadnjih redova na grupnim fotografisanjima, kako sedi na pomoćnim stolicama prilikom panel diskusija po Davosima i Briselima, to pitanje kao da se vidi na licima drugih učesnika: „Šta će ovaj ovde?“

Čak i ono kad je sedeo kod Trampa u magarećoj klupi posred Ovalnog kabineta – moglo se videti na Trampovom čudesnom licu: „Šta će ovaj ovde?“ Te je i Vučić sam jednom nesvesno ispričao u ispovesti Informeru da ga je tada Tramp oslovio sa: „Hej ti, visoki!?“

Tramp, kao i ostatak sveta, izgleda misli da se predsednik Srbije zove „Ti“, a preziva „Visoki“.

Najgore je ipak građanima Srbije koji se već 14 godina pitaju „Šta će ovaj ovde“, dok „ovaj ovde“ ne odustaje. Pre nekoliko dana je jurio strane državnike po Davosu, a šifra prepoznavanja je, izgleda, bila – kada bi Vučić iskočio iza nekog ćoška i preprečio im put – „Šta će ovaj ovde?“

Te je u Davosu uspeo da se sastane sa čak 80 državnika od kojih je 75 na fotografiji imalo facu nalik na „Šta će ovaj ovde“.

Te nije neobično što je „ovaj ovde“ jedna čudesna kreatura koja uvek voli da istakne svoju omiljenost u narodu i svetu, pa priča tako kako ga svi mnogo vole, kineski predsednik ga pozdravlja poluzagrljajem i pušta da sedi pored njega na večerama tamo gde niko ne sme da sedi, Tramp mu poklanja retka penkala što je velika čast, kako je sam pričao, iako se posle ispostavilo da ta penkala Tramp deli kao gitaristi trzalice na kraju koncerta, koje se mogu kupiti u suvenirnici Bele kuće – pa ih ima svaki turista koji tu zabasa i kupi nešto jeftino za uspomenu i dugo sećanje.

Kada tek negde u svojoj 42. godini dobiješ moć pa od zloglasnog radikalskog ministra informisanja i šešeljolikog šampiona beskorisnosti negativnom selekcijom od niko i ništa postaneš neko i nešto, iako ti je politika jeftina i banalna kao petparački roman za čitanje po autobusima, prosto vapiješ u svojoj 55. godini da konačno prestaneš da budeš „Gospodin Šta Će Ovaj Ovde“.

Ali nikako ne ide. To je jače i od davoskih milijardera, i od briselskih evrokrata i od kupaca trenerki u Galeriji koji em što kupuju i blokiraju.

Jadan čovek.

╰┈➤ Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android /iPhone/iPad